Categories
My Links
Ljubav na prvi pogled!
smiljana | 21 Avgust, 2010 00:19

Kako da vam ne bude lepo malo, slatko, umiljato štene od par meseci?! I jos bolje pitanje: kako da ga ne volite!? Pričam iz ličnog iskustva, jer kad sam ga videla i ono došlo kod mene spremno da se mazi, zaboravila sam sve što sam do tad htela. I mislim da više nikad nisam ni pomislila na zlatne retrivere, nije bilo potrebe, skroz me je osvojilo.

Štene je bilo žensko, svetlo žute, skoro bele boje, i već je imalo ime, Aska, i ostalo je tako. Mislim da se brzo uklopila. Imala je prostora na pretek, celo dvorište za istraživanje i sve nas koji smo je oduševljeno prihvatili i mazili. U tim "klinačkim" danima, bila je, naravno, živahna, ali bez nekog većeg pravljenja štete. Ono što je obožavala bila je obuća. Samo ih je odnosila kad niko ne gleda. Nije je čak ni sakrivala. Samo bi odnela negde na dvorište i ležala pored nje, kao da je čuva. Živi krznati cipelarnik! Ovakvo ponašanje može da opravda ili ljubav prema cipelama ili poziv na igru, ali s obzirom da je žensko-mogu biti oba!Wink

Iz ličnog iskustva, činilo mi se da ovim počinju za pse nestašluci, a za vlasnike pomeranje praga tolerancije. Ne baš do one varijante da je sve dozvoljeno ali da vremenom nestaje bilo kakva ljutnja i sve se završi usputnom grdnjom. Tako je to valjda kad zavolite nekog-sve mu praštate.

Aportiranje joj je bilo i ostalo najzanimljivije od svega. Kad vidi štap, lopticu, bilo šta što dolazi u obzir, ponaša se po modelu: sreća-sreća-radost. Do iznemoglosti, neverovatno uporna! A kad se umori, ili jednostavno kad joj se hoće, došla bi da se mazi. Podmetnula bi svoju glavu, tako da mi ruku nabaci na nju da je češkam. A onda, ruka sama ide. Zna ona, šmizla jedna, da se svaka upornost isplati!Wink

Neverovatno je to koliko čovek ne može da odoli takvim stvarima. Ne bih mogla da budem blizu nekog psa a da ga ne pomazim, pa čak i da nije moj. Ali Aska, svako ko je pomazi po defaultu joj postaje prijatelj. Još ako je to usput, dok prolazimo pored ljudi, kako neko pokaže zainteresovanost, ona "baca sidro". Prodana duša-onoliko dugo koliko me ima na vidiku! A onda "ćao, drugari" i pali za mnom.

Mada, uvek je lepo kad neko pomazi pa još i pohvali vašeg psa. Kad se to desi, ne mogu reći da baš uživam u tome, ali mi je svakako drago. Imam utisak da se vlasnici pasa u tim situacijama ponašaju skoro kao roditelji sa svojom decom-veoma ponosno. A ako kažu da svaki pas na svog gazdu liči, da li to onda treba i da shvatamo lično?! Mislim da to ipak treba da funkcioniše: kome prvom kompliment-njegov je! I svi srećni!Laughing

 #
Kako je počelo...
smiljana | 20 Avgust, 2010 11:57

Ustvari, jedna neistina odmah na početku! Nije počelo njima.

Zapravo, posle dugog niza godina stalne zastupljenosti ptičara, kao ljubimaca u mojoj porodici (mada su i oni više bili namenske prirode-moj otac lovac i to tako ide), trebalo je malo "osveženje" (ili sam bar ja mislila da treba). Želela sam retrivera i tačka. Kriterijum za odabir je bio čisto estetske prirode, bez neko prethodnog informisanja o njima, ali kompromisa nije bilo. To je tad kao bio neki hit, da li meni ili svima, ali stvarno ih je bilo svuda po gradu. I da sad ne grešim dušu, stvarno su, na oko, divni, ali tada su mi bili najlepši na svetu celom.

I čekalo se na tog psa duže vreme, toliko da sam, ne mogu reći, baš odustala, već prosto, zaokupljena nekim drugim stvarima nisam preterano razmišljala o tome. Na tatine reči da je stigla, mislila sam da ću poleteti od ushićenja, koje je brzo splasnulo kad sam (čisto potvrde radi) pitala je li retriver. Odgovor je bio-nešto još bolje, na šta sam ja, naravno, trebala da se oduševim. Sebi u bradu sam promrmljala "ma, sigurno" (jer šta meni u tom momentu može biti bolje od njih!?!), ali ispalo je da je bio sasvim u pravu. Ispalo je da smo se po pitanju tog psa on i ja našli na pola puta: za njega lovački pas a za mene stvarno nešto još bolje od onog što sam želela. A za nju...status novog člana naše porodice.Smile

Verovatno će većina vas koji ovo pročitate pomisliti kako je ovaj blog neka jadna kopija "Marley & me". Mogu odmah da vas ubeđujem kako to nikako nije, ali što bih...svako ko voli tu rasu (da ne pominjem ako im je to ljubimac) neće naći zamerke takve vrste. Ja sam, zapravo, čula za tu knjigu pre nekih godinu dana, na neki komentar moje drugarice a po pitanju mog psa, mada, istini za volju, tada je nisam ni razumela kako je izgovorila ime tog psa iz naslova. Ali kako sam čula, tako sam to saznanje i "odložila" u onaj deo mozga u kome su na čekanju sve one stvari prisutne negde tamo daleko, samim tim za nas (bar istog momenta) nedostupne.

Moguće da će nekima od vas prva asocijacija biti film (koji sam ja tek nedavno otkrila), mada je moja topla preporuka knjiga. Slagala bih kad bih rekla kako neke stvari deluju tako poznato, ali se one konkretno tiču same prirode te rase a ne tamo opisanih situacija. Uostalom, treba provesti neko vreme sa njima, i sve bi bilo jasno.Wink

 #