Kako da vam ne bude lepo malo, slatko, umiljato štene od par meseci?! I jos bolje pitanje: kako da ga ne volite!? Pričam iz ličnog iskustva, jer kad sam ga videla i ono došlo kod mene spremno da se mazi, zaboravila sam sve što sam do tad htela. I mislim da više nikad nisam ni pomislila na zlatne retrivere, nije bilo potrebe, skroz me je osvojilo.

Štene je bilo žensko, svetlo žute, skoro bele boje, i već je imalo ime, Aska, i ostalo je tako. Mislim da se brzo uklopila. Imala je prostora na pretek, celo dvorište za istraživanje i sve nas koji smo je oduševljeno prihvatili i mazili. U tim "klinačkim" danima, bila je, naravno, živahna, ali bez nekog većeg pravljenja štete. Ono što je obožavala bila je obuća. Samo ih je odnosila kad niko ne gleda. Nije je čak ni sakrivala. Samo bi odnela negde na dvorište i ležala pored nje, kao da je čuva. Živi krznati cipelarnik! Ovakvo ponašanje može da opravda ili ljubav prema cipelama ili poziv na igru, ali s obzirom da je žensko-mogu biti oba!

Iz ličnog iskustva, činilo mi se da ovim počinju za pse nestašluci, a za vlasnike pomeranje praga tolerancije. Ne baš do one varijante da je sve dozvoljeno ali da vremenom nestaje bilo kakva ljutnja i sve se završi usputnom grdnjom. Tako je to valjda kad zavolite nekog-sve mu praštate.

Aportiranje joj je bilo i ostalo najzanimljivije od svega. Kad vidi štap, lopticu, bilo šta što dolazi u obzir, ponaša se po modelu: sreća-sreća-radost. Do iznemoglosti, neverovatno uporna! A kad se umori, ili jednostavno kad joj se hoće, došla bi da se mazi. Podmetnula bi svoju glavu, tako da mi ruku nabaci na nju da je češkam. A onda, ruka sama ide. Zna ona, šmizla jedna, da se svaka upornost isplati!

Neverovatno je to koliko čovek ne može da odoli takvim stvarima. Ne bih mogla da budem blizu nekog psa a da ga ne pomazim, pa čak i da nije moj. Ali Aska, svako ko je pomazi po defaultu joj postaje prijatelj. Još ako je to usput, dok prolazimo pored ljudi, kako neko pokaže zainteresovanost, ona "baca sidro". Prodana duša-onoliko dugo koliko me ima na vidiku! A onda "ćao, drugari" i pali za mnom.

Mada, uvek je lepo kad neko pomazi pa još i pohvali vašeg psa. Kad se to desi, ne mogu reći da baš uživam u tome, ali mi je svakako drago. Imam utisak da se vlasnici pasa u tim situacijama ponašaju skoro kao roditelji sa svojom decom-veoma ponosno. A ako kažu da svaki pas na svog gazdu liči, da li to onda treba i da shvatamo lično?! Mislim da to ipak treba da funkcioniše: kome prvom kompliment-njegov je! I svi srećni!